Radmila Lazic

ЕВРОПА
Оливера Ђурђевић

Дрчна дама српске поезије

Песникиња са ставом чија је књига Дороти Паркер блуз проглашена најпровокативнијом песничком кнјигом 20. века у српској поезији.

Радмила Лазић је објавила прво књигу песама «То је то», пре тридесет године. Тада су је назвали једном од амазонки. Следиле су књиге «Право стање ствари», «Подела улога» , «Ноћни разговори» «Историја меланхолије» , «Приче и друге песме», «Из анамнезе», «Дороти Паркер блуз».Саставила је антологију савременог женског песништва «Мачке не иду у рај», антиратну преписку «Вјетар иде на југ и обрће се на север», а ускоро ће се појавити и њена књига есеја «Место жудње». У међувремену остале амазонке су отпловиле (на) неким другим бродовима, а она је постала прво «бунтовница с разлогом» пред капијама и скупштинама српских књижевника, па када је схватила да бити члан било чега, значи у Србији недоследну игру, одбила је да буде било у ком удружењу. Била је врло ангажована око ослобађања Флоре Бровине, албанске песникиње. Чланица је једино српског ПЕН центра, са којим је често у спорењу. Њену поезију на енглески превео је Чарлс Симић, пулицеровац и једини члан америчке Академије уметности српског порекла. Ta књига,избор из поезије Радмиле Лазић објављен је прошле године под насловом A Wake for the Living, најпре у Америци а потом и у чувеној лондонској издавачкој кући BLOODAXE BOOKS, доживела је све саме похвале.Ускоро јој излази књига песама у Норвешкој. Иако никада није била «послушна и кротка, мазна као мачка, привржена као псето»добила је две значајне песничке награде за целокупно стваралаштво: награду «Десанка Максимовић» и «Владислав Петковић Дис».Њена збирка «Дороти Паркер блуз» означена је као инцидентна, а награде које су пратиле песникињу изузетне песничке снаге и високог уметничког домете иако писане «уличним» језиком изазвале су приличну буру, ону буру која је потврдила да се ствари у Србији тешко мењају и да Домановић увек може да бане и не изненади се ничему под овим нашим парчетом неба. Покренула је и уређивала први часопис за женску књижевност Профемина, а ових дана у «Просвети» је покренула нову библиотеку «Фемина».

ЕВРОПА:Хвалили су вас и ретко награђивали, а сада пљуште награде и оспоравања. Како то објашњавате?

У Србији је бања бити аутсајдер! Аутсајдерe остављају на миру. Ако сте хваљени и награђивани провоцирате страсти, нарочито ниске. Чаршија више воли да вам не иде, да сте у проблему, да вам је лоше, па да се узајамно вајкате и тешите, окривљујете друге...Циљ је да се осећате лоше, да вам се створи осећање кривице. Многи би били срећнији да сам награде одбијала. Нарочито да сам одбила награду «Десанка Максимовић»!

ЕВРОПА:Зашто бисте одбили баш ту награду?

Ту награду никада не бих могла да одбијем. Пре свега што та награда носи име песникиње,жене, писца. То није долазило у обзир!

Очекивали су и с лева, и с десна жељни сензација. Једни су очекивали да је одбијем зато што је по њима отужно добити награду са именом српске националне песникинње, па још и оне која је написала некакакав предговорчић Милошевићевим делима. Исти имају пуно разумевање за Паунда, Хамсуна...Други су сматрали да као тзв. баштиник феминизма не заслужујем награду која носи име наше националне иконе...

ЕВРОПА: Тако је настала и песма «Крива сам «? Пророчко у песми?

Та песма је настала у друкчијим околностима, оним које смо сви преживљавали тешко. Пливали смо у крви а да за то нико није био крив. Онда је Дубравка Угрешић рекла: ево, ја сам крива. С друге стране постојало је и друго осећање кривице које су вам наметали. Били сте криви што вас није погодио метак, што вам није била запаљена кућа, што вас нису протерали...врло је то болесно, било да вас у то гурају због идеолошких, националних, моралних, естетичких или већ којих разлога. Но, то је омиљена дисциплина у овом културном миљеу.

ЕВРОПА: Људи имају потребу да их бар песници не изневере, да се не етаблирају.

Хоћете рећи, да остану несрећно несхваћени. То је чист садо-мазохизам. Ја пишем. О етаблирању размишљају амбициозни неталенти, они који би пречицом да стигну до Олимпа, до националног Партенона, до САН-у.

Не само на њих, мада књижевни критичари стижу тамо преко песника, и не могу друкчије, зато су им потребна она архаична бунцала настављача ткз. наше традиције.

Ја сам баштиник светске литературе, ако се може говорити о универзалној књижевности, поезији. Моја традиција је све оно што написано од Хомера до данас , а не само од Немањића, Јефимије или Његоша... Све од Сапфе преко Емили Дикинсон, Десанке, Јеле Спиридоновић Савић, Данице Марковић...па до Шимборске и других савремених песникиња.

ЕВРОПА: Али и Јефимија је део онога што ви сматрате матерњим језиком? Сећам се, рекли сте «поезија је мој матерњи језик».

Моја традиција не искључује. Нарочито не искључује жене, па ни Јефимију, али ни све оне непотписане песме, које зовемо народним песмама или првобитном поезијом, а чији је аутор најчешће била жена...Песнички језик је један, јединствен. Све остало су дијалекти.

ЕВРОПА:Дошли сте у необичну ситуацију. Гојко Тешић вашу књигу «Дороти Паркер блуз» сматра најпровокативнијом песничком књигом 20. века у српској књижевности... Зашто је провокативна?

Провокативна је зато што носи ерос, страст, енергију... што говори о стварима о којима се најчешће ћути и што говори језиком којим није уобичајено да се пише поезија, а то пуританци тешко подносе. Висока култура и високе потпетице то не може, па још кита и шева - не иде...провинцијани дух то не дозвољава. Свему се мора знати место. Етаблирање иде без шеве с брањем љубичица! Шева иде уз певаљке. Ко се још озбиљан шеви!

ЕВРОПА: Испаде да вас нежније третирају мушки критичари. Једна критичарка вас оптужују за заводништво чланова жирија?

Ма не само чланова жирија, него и уредника, новинара, читалаца... не бих да враћам ударце ма како они били бесмислени, не нарочито женама, то схватам као издају пола. Али није ли литература сама по себи простор завођења. Допасти се, завести, навести другог да вас воли... У том смислу рухо заводнице ми сасвим прија. Дакле, као она која заводи и «успаљује», како је речено, морам «тузи и опомени» додати мало хумора, мало крви, мало секса...

Па није поезија кула од слоноваче. Нити је ризница за мушкатле, анђеле и девице које воле поједини критичари. Нити је пак испразно србовање патриот-песника. Поезија је, ако вам се посрећи, срећни Вавилон, да парафразирам Барта... Осим тога мислим да не шкоди мало трансфузије српској поезији.

Моја крвна група је нулта. Значи може се дати сваком.

ЕВРОПА: Је ли то песничка метафора или да позовемо Завод за трансфузију'?

То је метафора, не шалите се! Крв српској поезији мањка, исцрпла се, постала анемична. Кад кажем крв, мислим на ерос! Не мислим само на сексуалнос. Мислим на виталност, на животну снагу, на енергију. На оно што изазива узбуђење и духа и тела.

Моја крвна група је нулта .Значи може се дати сваком.

ЕВРОПА: Је ли то песничка метафора или да позовемо Завод за трансфузију'?

ЕВРОПА: Различито су вас схватали. М. Пантић , овогодишњи добитник Андрићеве награде написао је давно за вашу поезију да је «језичка психотерапија». Сумњам да би сада стао иза те тврдње, а ви?

Ту квалификацију је такоће ископала...та критичарка, ваљда јој је требало мало мушке помоћи, ваља то разумети. И ја сумњам да би Пантић то сада поновио, био је млад, омакло му се. Мада се та врста квалификације често користила у историји књижевности када су у питању жене. То је фројдистичко тумачења књижвности...а зна се како су жене прошле са Фројдом. Ништа ново, и поезија Данице Марковић је рецимо по истом моделу била од нашег уваженог песника академика третирана као неуротична. Психологизирање баш као и биографизам су душу дало за злоупотребу у критичарске сврхе. Често сам жалила што нисам писала под псеудонимом. Можда би моја књижевна биографија изгледала другачије.

Не знам, сада ме збуњујете. Како без побуне? Сопствену позицију, стање, када бих дефинисала, дефинисала бих као сталну побуну! Побуну у ономе што пишем и у ономе што живим и чиним у приватном и јавном животу. Побуна је мој животни став. Пише се из побуне, а не из пристајања. Песник и јесте метафизички побуњеник. Позиција песника је позиција побуњеног човека. Побуњени човек је уствари песник.

ЕВРОПА: Побунили сте се и против досадних књижевних вечери? Играли сте своју поезију уз Тању Бошковић и Александру Николић?

Мистификације су уметности потребне. Мада сам ја склонија демистификацијама па се можда може и тако гледати на ово сценско приказивање моје поезије. Но, истина је да је она сценична и захвална за играње, то су Тања и Саша добро осетиле. Оне су је прочитале на друкчији, различит начин од мога и то фасцинира, та могућност друкчијег читања. Оне су у томе биле брилијантне, ја сам била само Хичкок у сопственом филму. Да, класичне књижевне вечери то је тако бајато!

ЕВРОПА: Да ли ћете ми замерити ако не споменем феминизам?

Људи имају потребу да чепркају по табуима, имам и ја! Феминизам, ма колико се оњему говорило јесте табу! Још увек! Што се више говори о феминизму, он постаје све већи табу.

ЕВРОПА: Зато што стално о томе говорите! Зашто?

Зато што вам обуку једну хаљину. Ако ви ту хаљину прихватите, онда сви мисле да треба да останете у њој. Временом се хаљина може испрљати, исфлекати...

ЕВРОПА: Да ту феминистичку хаљину ставимо на прање? Хемиско чишћење?

Не може на хемиско чишћење! Ако треба да се пере, праћу је сопственим рукама!

Разговор водила: Оливера Ђурђевић

Песму треба увек писати као да је последња, дати све од себе, од својих жеља и умећа, баш као и у љубави.

Поезију, уз многе већ познате дефиниције, Радмила Лазић (1949), дели на две врсте: песме које су морале бити написане и песме које нису морале бити написане.

„Народна књига” из Београда објавила је, скоро истовремено, две књиге Радмиле Лазић: збирку песама „Зимогрозица” и књигу есеја „Место жудње”.

Колекцији књижевних признања, после награде „Десанка Максимовић” (2003) и „Дисове награде” (2004), песникиња је недавно придодала и угледну награду „Васко Попа”.

Ваша нова збирка „Зимогрозица” није наглашено феминистичка (као, рецимо, „Дороти Паркер блуз”), али и даље је присутно снажно немирење са наметнутим конвенцијама. Додуше, стиче се утисак, да је тон нешто нижи, а бунт слабији, у односу на претходне књиге. Да ли је то песничка или животна зрелост?

– У питању је стратегија писања, промена поетичког концепта. Песничка и животна зрелост су релативнији појмови него што мислимо, нарочито у уметничком стварању. Зар можемо рећи за двадестогодишњег Рембоа да је био зрео, па ипак, писао је генијалну поезију. Писање није никаква несвесна радња, оно сваки пут представља избор ауторовог психолошког става, односа према свету, онога што он хоће да каже, начина на који то хоће да оставри, којим језичким и поетичким средствима. Дороти Паркер је стварана као фикционални лик, али то не значи да у тим песмама није било мене, пре свега мог става према неким од „женских питања”.

У „Зимогрозици” може се чинити да су аутор и песнички субјект исто, али то је ипак само мој избор психолошког и емотивног стања које сам хтела да представим. Писање није ни мало невина ствар.

Писати поезију, кажете, исто је као водити љубав: увек као први и као последњи пут. Али, поезија је и као религија, тражи веровање?

– Хтела сам да кажем, да песму треба увек писати као да је последња, дати све од себе, од својих жеља и умећа, баш као и у љубави. Иначе је увек као први пут, са страхом и зебњом, сумњама и слутњама. Поезија као и сва уметност, блиска је религији утолико уколико не игра „на карту” реалитета, већ веровања. И у једном и у другом случају не тражи се еквивалент у реалном постојању. Поезија од читалаца тражи веровање и љубав, а не сумњу, баш као и религија.

Када пишете, кажете на једном другом месту, осећате се истинитијом, више живом, чак и када је написано оспоравање сопственог живота и стварности. Поезија је, дакле, једини смисао песника?

– Смисао је живот, његово испуњење је проналажење смисла. Поезија је за песника најбољи могући начин да нађе смисао и да тако живот и постојање учини могућим. Само писање је некада искупљење а некада избављење од „ниских погибељи егзистенције”, како рече Оскар Вајлд, али је увек врста објаве да постојимо. За уметника нема боље потврде постојања од његовог дела. Да не пишем расула бих се у непостојању. Пишући на неки начин чувам себе, себе бившу дарујем садашњој. Тако се ствара целина, чува сопство.

Писање је жеља и жудња за другим. Другим које је, често, сопствено „ја”?

– У бити писања јесте потреба за комуникацијом. Иако наизглед монолошка та комуникација је двосмерна, према унутра и према споља.

Према унутра она представља платоновски речено „разговор са сопственом душом”, а према споља она је усмерена на читаоца – њему говори, шаље поруке, шапате или јауке... Песма мора да буде неком упућена, да мисли на некога, на имагинарног или стварног читаоца, али свакако идеалног. Пишемо ономе ко ће нас разумети, ко ће имати то тако неопходно „саосећајно ухо”.

Поезија, велите, не може да промени свет, али може да промени живот. Живот песника или читаоца?

– Песника свакако, а надам се и читаоца. Колико ми стварамо песму, исто толико и песма ствара нас. Ако говорим као читатељка поезије, могу да посведочим да су на мој живот итекако утицале многе песме. Рецимо, „Реквијем” Готфрида Бена исто колико и „Реквијема” Ахматове или „Поема краја” Цветајеве, помогле су ми више од историје и документарних сведочења да осетим страхотност прве половине двадестог века, као што су ми „Урлик” Алена Гинзберга и „Аријел” Силвије Плат потврдили сву неуротичност друге половине истог тог века. Велика поезија успева да симболизује читаве временске периоде. Ко би то очекивао од лирике? Ово је коментар за скептике и игноранте поезије.

Критикујете песнике који не певају о прошлости, већ из прошлости. Шта је прошлост, а шта будућност поезије?

– Нисам мислила сасвим тако. Акценат је на другом делу реченице. Моја констатација се односи на песнике који не само да певају о прошлости, што је легитимно и што песници већма чине, било да је у питању лична прошлост или историјска, обрада неког мита или легенде, већ такви песници певају језиком прошлости, поетичким средствима прошлости, што је за поезију погубно. Они то чине из разлога тзв. назови континуитета, а у питању је обично песничка јаловост или страх да се буде у своме времену, а бег у прошлост то увек јесте – неприхватање нових начина, изражавања, комуникације, естетских критеријума...

Не пристајете на вегетаријанску књижевност, јер она нема будућност, она само – вегетира?

– Нисам љубитељка пасторала, а ни химни и ода, осим ако нису део неке врсте негативне естетике. Не волим бескрвну, бестрасну, књижевност без ероса. Не волим ни лартпурлатизам, ни празнословље, мада је то најчешће једно те исто. Рад у језику, а без смисла и садржаја, такође. Као што не волим никакве концепте који су сами себи сврха. Верујем у ону Аристотелову, да песма треба „да се мили и да потресе”. Ма како звучало старомодно, не верујем да естетско узбуђење може да изазове песма у којој не чујемо откуцаје туђег срца.

Апсолутна поезија, тврдите, опире се сваком тумачењу. Не спорите да има и песама којима је потребан посредник. Таквим песмама (и песницима), саветујете читаоцима, не треба веровати?

– Да, то су оне песме које нас опчињавају, а да не знамо сасвим тачно зашто. То, рекла бих магијско десјтво које има апсолутна поезија, постиже се неком врстом „унутрашње риме” онда када су звук и смисао песме савим у сагласју. Ретке су такве песме, али да бих вам ислустровала оно на шта тачно мислим сетите се онога што у вама производе Поов „Гавран”, Лазина „Santa Maria della Salute” или Дисова песма „Можда спава”. Сретне се покоја таква песма и у савременој поезији, ево овога тренутка ми пада напамет једна таква скоро читана, „О светлости, о нежности, о мраку”, пророчка песма Душана Вукајловића. Оваквим песмама није потребан посредник ту поетска магија чини своје.

Међутим има песама које само звуче и звече, које немају никаквог смисла осим бесмисла, ја их називам бунцалице. Такве песме обично имају своје дубокомислеће тумаче, оне без њих не постоје. Таквих песама треба читалац да се клони.

Уметност, ако је права, „није од овог света”. Уметници су људи с посебним чулима?

– Па не баш тако. Уметност, па и поезија, по својој природи се разликују од световног чак и када се њиме користе, кад говоре о овом свету и о стварности, оне остварују једну врсту надстварности. Зато се за скоро сваку песму може рећи и да није „од овога света”. Али то не значи да је изван света, изван живота, просто, поезија и стварност не говоре истим језиком. То су два нивоа говора. Песници нису људи са посебним чулима, пре бих рекла да су њихова чула унутрашња. Па ипак, они нису врачи ни шамани. То, што песник уме да види, да запази, не разликује га много од других људи, могуће је чак да неки други људи имају развијенију перцептивност. Оно што песника чини песником јесте моћ одабирања виђеног и способност да то искаже на нарочит начин.

Највећи број текстова у књизи „Место жудње” објављен је у Културном додатку „Политике”. Писање за новине, очигледно, не сматрате другоразредним послом?

–Пишем када имам шта да кажем, и онда пишем како најбоље умем. Објављујем онде где мислим да ће се наћи понеки сродник да то прими како ваља. И нађе се.

JA SAM NEPOSLUŠNA KĆI PATRIJARHATA
Vesna Roganović

Radmila Lazić, pesnikinja, o ničeanstvu, jeresi i seksu i gradu u poeziji

Kao što nedavno reče naš ugledni akademik, ova godina je, kad je o poeziji reč, zbilja bila godina Radmile Lazić. Postala je laureatkinja nagrade "Desanka Maksimović", objavila novu zbirku, kao i dve knjige izabranih pesama, jednu u Prosveti,drugu u Americi, a u najskorije vreme izaći će joj i treći izbor stihova u SKZ.

No, pre nego što će "prestraviti i raspametiti svakog srpskog muškarca" (kako je to duhovito primetila američka književnica Kerolajn Kizer), pojedine pesme iz najnovije zbirke stihova Radmile Lazić, "Doroti Parker bluz" (Prosveta, 2003), očarale su jednog srpskog Amerikanca. Čarlsa Simića. On ih je uvrstio u izbor iz poezije ove srpske pesnikinje koju je prepevao i objavio u Americi pod imenom "Opelo za žive" (A Wake for the Living", Greywolf Press, 2003, a uskoro će je objavitii engleski izdavač Bloodaxe.). Naglašavajući elokventnost kao poseban dar autorke, Simić u predgovoru ističe i bogatstvo detalja, stilskih figura i nezaboravne imaginacije koje u svakom stihu donose iznenađenje i neočekivani obrt mašte: "To je zato što ona ujedno i razbija tabue, i nastavlja tradiciju ženske lirike".

"Doroti Parker" posvećena je Čarlsu Simiću. Da li je reč o kurtoaznoj zahvalnosti ili o svojevrsnom omažu pesniku "iste krvne grupe duše" i iste poetske lektire i lirskog senzibiliteta, koji traje od Sapfe, Šekspira, do Emili Dikinson i Brodskog?

- I jedno i drugo. Ali zašto bi zahvalnost bila neizbežno kurtoazna?!
Ako neko, ko i te kako ima čime da se bavi, nesebično troši svoje vreme provodeći ga nad vašim stihovima tražeći za njih najbolje moguće reči u drugom jeziku, i to jeziku na kome su pisali i pišu toliki veliki pesnici, ne možete a da ne budete duboko zahvalni za tu vrstu truda. Osim toga i sam Čarls Simić je veliki pesnik i to ne može a da ne imponuje. Treba znati takođe i da je Čarls Simić takav znalac poezije čije mišljenje uvažavaju u svetu i mnogo veći pesnici od mene. On je jedan od dvojice pesnika, drugi je bio Brodski, do čijeg sam mišljenja o poeziji oduvek držala i iz čijih sam tekstova i eseja o poeziji učila.

U pesmi "Rekvijem za žive", Adam Zagajevski kaže: "Živi žive tako lakomisleno, tako nehajno, da mrtvi padaju od iznenađenja." Kako biste vi objasnili vezu između naslova "Opelo za žive" i vaših ljubavnih pesama?

- To su fantastični stihovi! U njima ima istovremeno i čiste egzistencijalne jeze i paradoksalnog sarkazma. To je više od Munkovog "Krika". U naslovu moje američke knjige postoji ta vrsta paradoksa od koje se malo naježite. Ovaj naslov je odabrao Čarls Simić i on fantastično korespondira sa predstavom ljubavi izraženom u mojim pesmama, a ona nije ni malo idilična.

"Doroti Parker" može se čitati i kao nastavak ispovesti, započete u vašim ranijim zbirkama.U čemu je razlika između ličnog u životu, i u poeziji?

- Kada se govori o umetničkoj književnosti primetićete da postoji nekoliko atributa koji se isključivo vezuju za liriku a retko za druge književne disciplina. To su ispovedno, lično i iskreno. Pesnički izraz se ne recipira kao umetnički, stvaralački izraz, već kao posledica nekog pesnikovog stanja, najčešće nesvesnog, kao da nije reč o stvaralačkom činu i delu. Pa se tako osećanja, razmišljanja, raspoloženja izražena u poeziji najčešće doživljavaju kao ispovest samog autora, pesnika. Ispravnije bi, naravno, bilo govoriti o samom pesničkom izrazu, o njegovoj valjanosti, uverljivosti i ubedljivosti, o jeziku, o vrlinama teksta, kao što to čini Čarls Simić, a da ostavimo život pesnika na miru. Nije u literaturi svako Ja ispovedno. Iako je i moj život, što bi rekao Simić, prepušten na milost i nemilost poeziji.
Lično u životu i u poeziji je različito zbog same različitosti sfera u kojima se odvijaju i deluju. Medij jezika ima svoje zakonitosti nezavisne od života. Istina je da se književnost hrani našim i tuđim životima i svetovima, ona ne nastaje ni iz čega. Ali ona nije kopija života već njegova verzija, jedna od verzija, kao što je i vizija, život kakav zamišljamo.

Novije pesme govore o odnosima žene i muškar(a)ca bez uvijanja, bez "maski i zavoja", na način "Seksa i grada".

- Taj način posmatranja odnosa muškarca i žene učila sam ipak najpre od starih rimskih pesnika, a onda i od Šekspira, pa i nekih engleskih metafizičara i mnogih drugih pesnika modernističke orijentacije. Korišćenje slenga, pa i lascivnosti i humora učila sam od bluz pevača, beskopromisnu otvorenost od bit-pesnika. To što vas podsećaju na "Seks i grad" verovatno je zbog urbanosti miljea u kojima se dešavaju i priče mojih pesama. I svakako, zbog istovrsne emancipovanosti akterki te serije i junakinja mojih pesama, da ne pristaju na životne klišee i da govore o stvarima o kojima se inače ćuti. Da, da, ima tu nečeg.

Takvo pevanje, lišeno konvencija, novo je u srpskoj poeziji. Da li je bilo lako preći crtu, pomeriti granicu privatnosti, makar u poeziji? Pogotovo kada to čini žena?

Novije pesme govore o odnosima žene i muškar(a)ca bez uvijanja, bez "maski i zavoja", na način "Seksa i grada".

Takvo pevanje, lišeno konvencija, novo je u srpskoj poeziji. Da li je bilo lako preći crtu, pomeriti granicu privatnosti, makar u poeziji? Pogotovo kada to čini žena?

- Uvek sam, na ovaj ili onaj način, negovala duh pobune i duboko prezirala konvencije, bilo da su književne ili da su vezane za život. A kada se takvom stvorite onda je za vas svaka granica i ograničenje samo dobar izazov. Umetnost i nije mirenje nego duboko suprotstavljnje. Naravno, svako doba ima svoje poetičke konvencije, književne sporazume, koje valja poštovati ali kada neka konvencija postane kanon, onda je već to opasnost po samu umetnost. Ogrešenje o kanon obično znači jeres, osim, naravno, u umetnosti. Jeres je u umetnosti poželjna. Katkada vodi direktno u večnost.

Ženski identitet, individualnost, nezavisnost od drugog pola... vi ste to potvrdili u svojoj poeziji. Kako je sa ostalim ženama, na našem prostoru, danas?

- Poezija koju pišu žene je vitalniji deo naše književnosti. One ne nose breme pod kojim obično stenje većina pesnika glumeći uloge propovednika i mesija , one jednostavno ne poseduju "orfejski kompleks" pesnika. Osim toga one nisu opterećene sinekurama i akademijama, jer imaju iskustva svojih prethodnica da to na Balkanu teško prolazi ako imate dugu kosu i dugu pamet. Moje favoritkinje u ovom trenutku su: Danica Vukićević, Marija Knežević, Ana Ristović i svakako Milena Marković koja donosi jednu novu svežinu u našu liriku.

Da li delite mišljenje priređivača vaše knjige odabranih "Najlepših pesama" (Prosveta, 2003), Nenada Miloševića, da "u čitavoj srpskoj posleratnoj kulturi, pa i u književnosti, postoji snažan otpor prema privatnosti", i zašto je to tako?

- Mnogo toga je opterećujućeg u pretežnijem, naročito onom dominantnom delu, naše savremene poezije. Najpre postoji kult večnih tema i velikih istina kao jedino dostojnih poezije. Pesnici se trude da udovolje kritičarima pa nam poezija većma deluje na idealizujuće oblikovanje zadatog gradiva .Osim toga hrišćanski puritanizam sa jedne strane i racionalistički, pozitivistički duh s druge strane, pa još i komunizam, uškopili su i sterilisali našu poeziju. Ona je postala bestrasna. Haljina bez tela. Zgodno je jednom prilikom rekao Basara da nam poezija liči na hladne čekaonice zabačene železničke stanice. Doduše ni proza nije ništa bolja.

Šarmantne, šokantne, duhovite, vaše pesme govore, ne retko, o tragičnom procepu, večitoj dilemi, telo ("grm pun divljih pčela") ili duša ( koja kod vas, citiram vaš stih, "Radi u tri smene (...) Šegrtuje kod prgave Muze")? U životu i u poeziji. Čemu, na kraju, dajete prednost, da li je moguć rasplet drukčiji od faustovskog?

- U tom smislu ja sam ničeanka. Dajem prednost telu, telu kao artikulaciji bića, kao protuprincipu kvaziduhovnosti koja nam se nudi. Kako poetika patrijarhata podrazumeva opsesivnu čednost a negira telo i žensku seksualnost, na meni je kao neposlušnoj kćeri patrijarhata da radim sve suprotno tome.

Pol Valeri je zapisao: "Većina glagola izražava prave stvari, dok su imenice... raj za zaludna oblikovanja" što se, naravno, može shvatiti i ironično. Vaše reči, i imenice i glagoli, podjednako pate od "seksualne iskrenosti", kako za vas kaže Kerolajn Kizer, američka pesnikinja. Direktan do skarednosti, vaš pesnički jezik, evoluirajući od balada do bluza, tu lascivnost sublimira u vrhunski poetski doživljaj?

- Nije Valeri bio ironičan, to je tipično simbolističko stanovište. Valeri jeste bio izvrstan teoretičar poezije, ali nisam poklonica ni njegove pezije ni većeg dela simbolističke poezije, takođe. Simbolisti su mnogo radili na jeziku, ali su svojom hermetičnošću veoma udaljili poeziju od čitalaca. Što se tiče jezika u mojim pesmama, mislim da on poseduje životnost koja se obično vezuje za erotsku energiju. Poznato je da nema življeg boga od Erosa. Erotizam je inače imaginaran, podzeman, ne moramo upotrebljavati erotske reči da bi Eros radio svoje. Kao što je i sam Valeri rekao, ukus ploda sa nekog drveta ne zavisi od pejzaža, već od nevidljivog bogatstva tla.

Kako na Vašu poeziju reaguju vaši muški i ženski čitaoci, sofisticirani i "alternativci"?

- Kod nas ne postoji kultura čitanja umetničke književnosti, pa su tako i čitaoci poezije, naročito savremene, na ovom tlu prava retkost. Doduše poezija nema ništa sa populizmom, ona ne flertuje sa masama, sa širokom čitalačkom publikom, ona hoće isključivo pojedinca, individuu. Ona je je oduvek pripadala plemstvu, a ne plebsu. Čitaoci poezije, pa i moje, predstavljaju ogromnu manjinu, manjinu odabranih, a ta manjina je stalna. U tom smislu poezija nije inhibirana nego su to oni koji je ne čitaju. Brodski koji je dobro znao vrednost poezije smatrao je da zato što ljudi ne čitaju i ne slušaju poeziju osuđeni su na inferiorne načine artikulacije jednog trgovca, jednog pevača, političara, šarlatana. Nije li Vam ovo nešto poznato?!

Feminstkinje ste zadužili pokretanjem i uređivanjem "PROFEMINE" i antologijom ženske poezije "Mačke idu u raj", pa i ovom najnovijom knjigom poezije. Danas, međutim, feminističke "mačke" radije idu u politiku, odnosno, sve je više zahteva njihovih NGO da se oprobaju u poslu u kojem su, mnoge vaše kolege, pisci i intelektualci, prodefilovali poslednjih godina i izašli "podvijena repa", ili glavom bez obzira. Da li će žene biti bolje sreće?

- Nisam nešto primetila feministkinje na političkoj sceni, nikoga ko bi se borio za ženska prava. Žene koje se bave politikom u Srbiji su ili pratilje ili izaslanice muških kolega, njihove lošije kopije. Nevladine organizacije, naročito ženske, nemaju mnogo uticaja na političku klimu, iako one predstavljaju bolju i humaniju Srbiju. Istina je takodje da je lošem imidžu NGO doprinelo nekoliko žena koje se nalaze na njihovom čelu.

Na žalost one su, kao i one sa zvanične političke scene, po svom ponašanju i stavovima takođe samo loša kopija onih muškaraca koje pamtimo po autoritarnosti i ortodoksnosti ideja koje zastupaju. Imitacija je još uvek slaba tačka žena na javnim funkcijama. Osim toga, Srbi više vole žene zabavljačice nego one koje bi, recimo, da su i njihova savest. Kako vidim još uvek smo na nultoj tački.