Kritike
• Milisav Savić
• Gojko Tešić
• Nenad Milošević
• Vasa Pavković
• Đorđe Despić
• Čarls Simić
Mилисав Савић
Песничко Nе
Ево поезије попут динамита. Попут усијане лаве.
Ево поезије која уједа и боде попут стршљена и оса. Ево песникиње
која „гори са срцем од 500 вати". Песникиње којој ће Харон
наплатити „данак за пребрзу вожњу". Песникиње која тврди
да речи треба бацати на жар, односно убацивати „врућицу у песме".
Песникиња је Радмила Лазић, а књига јој носи
наслов ,Дороти Паркер блуз".
Ова поезија рађа несаницу. Подиже притисак. Ствара језу и дрхтавицу.
Подстиче вас да посегнете за чашом пића, цигаретом или било чим
што вас може смирити или стишати вам навалу снажних осећања. Ову
поезију не можете читати заваљени у фотељи или на плажи, мирно,
и сигурно не пред спавање. После читања наметнуће вам се једноставна
мисао: да поезија још увек може да каже неке битне, суштинске
ствари, упркос свим настојањима да је унизе и омаловаже, сведу
на забаву, игру, блебетање, стихоклепство.
Хуго Балје саветовао песницима да своју поезију
пишу на челу. Мало парче за писање, а и боли. То је, по Балу,
најбоља одбрана од брбљања, од песничке инфлације. Могло би се
рећи да Лазићка исписује поезију на сопственој кожи. Та поезија
је дубоко аутобиографска, дубоко лична. И све јечи управо од тог
болног писања-тетовирања по сопственој коћи. Писати поезију за
Лазићку значи пре свега поседовати снажан, самосталан песнички
субјект, песнички Его. Поседовати јаку, снажну личност. Поседовати
свест да се много чему што вам се у животу нуди треба супротставити
са НЕ. Песник је изван нормалности, правила. Песник је изопштеник,
усамљеник, у сталној побуни и свађи, како са светом тако и са
самим собом. Готово да се свему смеје и готово да све излаже немилосрдној
иронији. Ништа му није свето, осим служења песничкој Музи, мада
се и она назива вртирепка.
Није лако описати лик Радмиле Лазић у овим песмама.
Сав је у крајностима, сав је у прерушавању и завођењу, и само
пажљивији читалац ће схватитида се иза бодљи и трња крију руже,
иза псовки нежне речи, иза бунтовника резигнирана и помало уморна
особа, иза галаме и шепурења усамљеничка тишина. У насловној песми
,Дороти Паркер Блуз" доминира похвала телу, чистом сексу,
насупрот свему оном што се назива права или класично схваћена
љубав а што је у ствари друго име за лицемерје, за лаж. И кад
се ова прва теза, као све тезе, учини истрошеном, ту је мајсторски
обрт на крају првог дела песме: „моје до малочас зимско тело сад
је грм пун дивљих пчела". Овоје, ипак, стих чистог љубавног
набоја.
И после тог почетног крешенда, у којој се Лазићка
појављује као нека модерна Амазонка, шибајући бичем по баналностима,
глупостима, предрасудама и свим другим врстама клишетираних форми,
нагло долази до промене тона. У песми „Sorry, Господе", видимо
Лазићку у другом светлу: уморну, разочарану, готово поражену,
којој - како вели — ништа не иде од руке, о којој „срце пишти
ко чајник". „Као Твоје тело, моје срце је јастучић за игле",
обраћа се песникиња Богу. Ето, у чему је песникињин пораз!
Ова књига се може читати и као својеврсни дневник
или роман о једној особи — не мора да то буде Радмила Лазић —
која у зрелим, најбољим годинама, ни превише млада ни превише
стара, („не жарим се као руда, али и не копним се као снег"),
своди рачуне о себи и свету. У том свођењу постоји и мали осврт
на поезију: „а и она вртирепка муза мотала ме је око малог прста.
За њену љубав бавила сам се дописивањем живота". Поезија
то и јесте: дописивање живота, без обзира ко кога мота око малог
прста.
Одавно српска поезија није добила тако самосвојан,
искрен и провокативан песнички глас као што је то глас Радмиле
Лазић.
Песничко Не, Политика, 17. јануар, 2004.
Vrh strane
Гојко Тешић
МИНСКА ПОЉА ПОЕЗИЈЕ ИЛИ АУТЕНТИЧНИ ПОТРЕС
И протекле године, на свечаности доделе Дисове награде Душку Новаковићу,
говорио сам да овај изузетни песник није из реда оних који негују
"лирику меког и нежног штимунга". Беседа је била о песнику
јеткости, превратништва, иновативности, пркоса, жестине, побуне,
песнику који гротеском, пародијом, иронијом, сарказмом, савлађује
стварност и егзистенцијалну језу. Нећу ни за јоту погрешити ако
све то поновим, и чиним то с пуним уверењем, и у овогодишњој беседи
о поезији Радмиле Лазић, свакако најзначајнијој песникињи савремене
српске поезије. Наравно, биће оних који ће се узјогунити на овакав
исказ: посебице оних тзв. "мушких" лирика који су уверени
да је жестока поезија њихова "измишљотина", поготову
оних лирских мужјака који ће се ражестити над песничким шокантностима,
преступима, ишчашењима из "Прича и других песама", где
се песникиња Лазић блиставо окушала у песмотворењу на мушки и
женски глас. Да, узнемириће се нарочито они лажни лирски чистунци
који ће позеленети од непесничког једа над песмама и стиховима
из најпровокативније песничке збирке српске поезије XX века, објављене
почетком XXI века - Дороти Паркер блуз (Просвета, 2003).
Узјогуниће се и доследне следбенице тзв. женске лирике, јер им
песникиња Радмила Лазић ремети правила, каноне, и традицију њихове
поетике. Побуниће се и они који са становишта неповредиве националне
херојске и песничке традиције не прихватају поетички и поетски
радикализам, поновимо најзначајније српске песникиње чија интелектуална
непоткупљивост иде до безобзирности, пркосног безобразлука и разорности
критичко/полемичког говора. Па било то и у поезији којој је та
врста говора несвојствена! Дакле, јединственост, посебност, иновативност
песничког пројекта Радмиле Лазић у модерном српском песништву,
очевидно, непоновљива је. Овакво критичко становиште, неспорно,
одбрањиво је већ од Поделе улога (СКЗ, 1981) која је
нека врста поетско/поетичке разделнице наспрам "раних радова"
Радмиле Лазић у песничким збиркама.
То је то (Просвета, 1974) и Право стање ствари
(Нолит, 1978), а већ преступничким Нођним разговорима
(БИГЗ, 1986) у циклусима "Змијска кошуљица", "Кукутин
сок" и "Ловачка прича" најављује тематске окоснице
свога певања и мишљења, "у којима је програмски скидана маска
са тзв. пјесничког субјекта и са још такозваније стварности, а
то значи да је ова поезија критички и полемички окренута спрам
самодовољног традиционалистичког стиха и поетике". Тако то
прецизно и критички релевантно констатује Рајко Петров Ного у
својој рецензији! Ако се, тек донекле, може говорити о тражењу
песничког пута ка пуноћи и потпуној остварености поетике у наведеним
поетским сегментима из песничке радионице Радмиле Лазић, онда
је објава Историје меланхолије (БИГЗ, 1993) - најзначајније,
највредније и најцеловитије песничке збирке те '93. године - једне
од оних остварења која вас својом унутарњом језом продрмају, протресу,
узнемире, натерају вас да се дубоко замислите над сопственом егзистенцијалном
драмом, јер је песникиња на чудесан и непоновљив начин "испричала"
причу о лирској јунакињи, бацивши пред читаоца све оно што је
суштина унутарњег бића, тј. песничког ја. И зато никад не могу
заборавити чињеницу да те већ далеке 1994. године, та збирка није
добила награду "Исидора Секулић" - то је та необична
неправда коју, сигуран сам, не би требало заборављати.
После Историје меланхолије, заредом долазе три збирке
које свакако улазе у сам врх врхова модерне српске поезије: Приче
и друге песме (КОВ, 1998), Из анамнезе (Рад, 2000) Дороти
Паркер блуз (Просвета, 2003) - песничке руковети које само
потврђују увид да је Радмила Лазић најзначајнија и највреднија
песникиња савремене српске поезије, и то, у овом случају, заиста
вреди понављати.
Приче и друге песме и Дороти Паркер блуз су остварења која се
по свом радикализму, тематској разноврсности, тематском детабуизирању,
провокативности, разарању класичних модела певања и мишљења, антитрадиционализму,
пробијању неких уобичајених, претпостављених граница слободе у
песничком казивању - могу мерити само са најавангарднијим песничким
пројектом Растка Петровића доврхуњеним у збирци Откровење
(1922). Дакле, у тзв. женском писму Радмила Лазић је Растко Петровић
најмодерније српске поезије. То су та два блистава пола женскомушког
писма модерне српске поезије утемељене на поетичком радикализму
и нарочитој врсти иновативности чији се корени могу тражити, и
наћи, у најплеменитијим тековинама европског/светског поетског
модернитета.
И оно што је за "Дисово пролеће", најпрестижнију српску
песничку манифестацију, најбитније, заснива се на унутрашњим разлозима
зашто је управо Радмила Лазић добитница овог најцењенијег признања.
У поезији Владислава Петковића Диса постоји известан вапај који,
у први мах, тадашња критика или није умела да препозна или није
хтела да га призна. Ваљда се код Диса први пут у најнепосреднијем
смислу, у пуној лирској снази, јавља болан егзистенцијални крик
у српском песништву. То што је онда доспело до гласа и продрло
у наш језик, на свој начин се данас одиграва и у поезији Радмиле
Лазић. Кад смо већином гласова одлучили да награду, пошто ју је
већ својевремено добила Десанка Максимовић, доделимо још једној
од великих песникиња, били смо апсолутно свесни да не грешимо
у избору. Радмила Лазић уноси у нашу савремену поезију аутентичан
потрес. Њено песничко дело је нешто ново и јесте прави одговор
на изазов времену које би да поезију избрише из живота. И лично
и универзално, препознатљиво и упечатљиво, и одважно и отворено,
такво дело је драгоцено за оно што данас јесте српско песништво,
несумњиви допринос његовом идентитету у светском простору. Све
изразитији одјек који поезија Радмиле Лазић има у свету, само
је један од доказа за то. Најпресуднији доказ је да ту поезију
можемо волети, и да сваком ко је чита није могућно да одоли њеном
изразу, у било којој од њених досадашњих осам књига (То је
то, Право стање ствари, Подела улога, Ноћни разговори, Историја
меланхолије, Приче и друге песме, Из анамнезе и Дороти Паркер
блуз - плус избор Најлепше песме Радмиле Лазић,
а посебно од Поделе улога или свакако од Историје
меланхолије и, наравно, Прича и других песама и
понајвише у недавној, најпровокативнијој и најрадикалнијој у тзв.
женском писму у збирци Дороти Пакер блуз. Укратко, у
свим тим књигама сведоци смо неког далекосежног презма.
Лирски набој, драмски интензитет, беспрекоран ритам и, као круна,
пуна и модерна животност одликују њено песничко дело. Сама песникиња,
из књиге књигу све је новија, спремна да истражује, никад не губећи
из вида истински разлог писања, неопходност поетског заплета живота,
израсла је у фигуру коју српска култура може, и мора, бити поносна.
Кад читамо њене песме, бива нам јасно
чему поезија. Да нас дотиче у све што нас боли, и да нас излечи,
учећи нас да не заборављамо на ране.
И на крају, можда су критички икази Рајка Петрова Нога (најзначајнијег
српског лиричара данас), Михајла Антића (најзначајнијег, највреднијег
и најбољег српског критичара данас) и Чарлса Симића, великог америчко-српког
песника и заљубљеника у ретке песничке драгоцености - убедљива
илустрација за оно што смо, успут, забележили на маргинама поетског
рукописа Радмиле Лазић
Први, Рајко Петров Ного, рекли смо чак и пророчки, у фрагментима
своје рецензије Ноћних разговора конгатује: "Страст
и жестина са којима су ритуали скидања змијске кошуљице изведени
и јесу јемства овој одрешитој, опорој и гркој лирици, ненашминканог,
огољелог стиха, која плијени и онда кад иритира. Радмила Лазић
је са обредном освећеношћу једне рањиве па зато агресивне сензуалности
сљуштила лажну позлату свакојаких конвенција испод којих нам се
указује лице испражњеног свијета."
Михајло Пантић, помало парадоксално, усуђујем се рећи и превише
жестоко и полемички изазовно, тражи недостатке лирског говора
Радмиле Лазић. Међутим, то се донекле може разумети, јер то чини
само после прве четири песничке збирке. Он пише: "приватистички
приступ песми", "индивидулни песнички удес не добија
ауру универзалног исказа - на снази је посебни, инспиративни егоизам
певања који поезији, у овом времену, уместо на слојевити комуникацијски
гест, своди на асвим приватно, готово психотерапетско бављење
језиком "... А потом, код истог, рецимо, читамо и следеће
веома чудне исказе како у поезији Р. Лазић"... нема чисто
језичких и формалних истраживања, нема ни иновацијског рада на
стиху, али има скривених значења, енигматског говора (наслов је
често предлог за могуће семантичко решење песме), има сведене
метафорике, успелих стихова-слика и ефектних значењских обрта
и решења" да би, напокон, уследио необичан закључак да су
њене песме 'ћутљиво место' испробавања нових изражајних могућности
(не за поезију већ за песникињу) - простор снажне и аутентичне
објаве ероса и још увек неукинутог, ослобођеног поетског говора."
Једино уверљив, прецизан критички Пантићев суд у Шуму Вавилона
(критичко-поетској хрестоматији млађе српске поезије), који је
потврђен и потоњим певањем Радмиле Лазић, гласи: "Ерос је
у овој поезији, и иначе (само га у стиховима пуније доживљавамо)
окретање Другом, жудња за спознајом, могућност успостављања додира
са овостраним и оностраним, усуд али и оваплоћење плотских, страсних
и телесних принципа, сећање на некадашњу поптуну отвореност бића,
дозив смрти... Значењска поливалентност овог феномена открива
се у поезији Радмиле Лазић у свом богатству и представља њену
кључну карактеристику и вредност." Штета је да је Михајло
Пантић, понављам најзначајнији и највреднији српски критичар,
прећутао Историју меланхолије, Песме и остале приче, Из анамнезе,
Дороти Паркер блуз, најдалекосежније песничке збирке Радмиле
Лазић којима је она заузела, разложно, сам врх модерног српског
песништва. Отворено је питање зашто је одустао од њих. У већини
случајева се то може уочити и у двосмисленом ставу наше књижевне
критике уопште у погледу дела Радмиле Лазић.
Чарлс Симић у поезији Радмиле Лазић открива "необичну речитост"
која га "директно погађа": "Речитост је, наравно,
један чин уверавања. Као уметност, она своју домишљатост црпи
из поезије претходних времена. Када Лазићева изражава своју речитост,
она то чини зато што чује аутентични говор поезије. Другим речима,
њој је сасвим јасна разлика између празне реторике и оних речи
услед којих једно срце постаје ближе другом. Може ли лирска песма
да каже истину? Може ли напев? Наравно да може. "Симић даље
уочава богатство детаља, упечатљиву имагинацију, разноврсност
стилских фигура:
"Готово да је сваки њен стих изненађење, један неочекиван
обрт маште. То је због тога што она истовремено руши табуе и чува
традицију женске лирске поезије..." Свакој институцији и
свакој уметности неопходно је с времена на време исказати мало
непоштовања како бисмо их сачували у животу.
Напослетку, има још нешто заједничко Дису и Радмили Лазић. Очевидно,
ни једно ни друго нису имали много среће са критичарима тумачима.
И зато као да је памфлет-песма "Тумачи" из превратничких
Ноћних разговора (1986) одговор на све недоумице на релацији
поезија - критика: "Исукали језике читаоци, /Све Мурат-до-Мурата/
Књижевне братије. / Исукали ножеве и мачеве, /И камџије тргли/
И бодеже завитлали. /Сад - на песнички предмет/ Сад - на лирски
субјект." Итд.
Нова читања поезије Радмиле Лазић, неспорно, биће нова откровења
која ће, ипак, битно пореметити устаљену слику српског поетског
модернитета. И у том новом контексту поезија ове песникиње заузеће
престижно место које јој већ поодавно припада. Поезију би, свакако,
требало читати без непоетских предрасуда!
Минска поља или аутентичан потрес, "Дисово пролеће" мај, 2004.
Vrh strane
Nenad Milošević
PREDGOVOR, "Najlepše pesme Radmile Lazić"
Šta očekujemo od poezije danas, posle svega? Posle novih tehnologija
i novih nesreća, u vremenu prihvatanja apokalipse?
Kao i ranije, kao oduvek, to osećanje prisustva u mestu gde živimo,
podneblju, svetlostima, rasporedu stvari, kretanju čoveka i njegovog
pogleda, ali i njegovog osećanja pravednosti i nemirenja sa kontingencijama
istorije, vremena. Poezija, će u tom smislu, uvek biti ekskluzivitet.
Moguće je zamisliti društvo budućnosti u kojem će sve i svako
biti korumpiran, svi umetnici i umetnosti. Pesmu je nemoguće korumpirati
zato što pesnika uzvišena muza napušta onog trenutka kada u pesmi
pokuša da ostvari neku trenutnu ili blisku korist. Muza je rođena
i vaspitavana u idealnom, mitskom svetu . Za razliku od ljubavnice,
kako bi rekao Brodski, muza je večna, ne umire nikad, već prelazi
na drugog pesnika.
Istinski moderna poezija podrazumeva krajnju otvorenost prema
“starim” osećajnostima prisutnim u pesničkoj tradiciji i otvorenosti
prema novim izrazima “starih” i novih osećajnosti. U poeziji je
moguće iščezli svet oživeti novim izrazom i moguće je nove situacije
rekreirati klasičnim izrazom. U poeziji Radmile Lazić susrećemo
se sa oba postupka. Heroina u njenim pesmama je žena koja voli
i pati, bilo zbog usamljenosti ili neostvarenosti date ljubavne
prilike, ali i žena koja uviđa društvenu i polnu nepravdu. To
je heroina koja poseduje nasleđen i formiran identitet i koja
mora da stvara novi pod pritiskom sume znanja i iskustva. To je
nezahvalna, ali takođe i suverena pozicija. Uverljivost snažnog
pesnika počiva na izraženom i nagoveštenom totalitetu postojanja,
na tom javnom kolebanju između identiteta, među kojima u pesništvu
Radmile Lazić egzistira i identitet žene-koja-piše-u Srbiji-na
kraju-veka.
Ženski zanos i ženska svest. Mogućnost zanosa i mogućnost određenja
svog društvenog bića. I jedna i druga su imperativne i ograničene
jedna drugom. To je već drama koju priželjkuje današnji čitalac
poezije: ženskost kakvu ne poznaje, ili slabo poznaje, od koje
se pomalo zazire, ali koju bi trebalo upoznati. “Žena” je uostalom
jedna od stvari, za koje ne znamo da ih ne znamo. Radmila Lazić
je tokom trideset godina objavljivanja pesama i knjiga izlazila
u susret takvim fantazmima. U prvim knjigama uzdržanije, a kasnije
sve otvorenije, da bi u najnovijim bluz varijacijama progovorila
sablasno lepa istina ženskog. Ako se na kraju sve završava svlačenjem,
pesme Radmile Lazić govore suprotno: tu tek sve počinje, jer se
forme ljubavi i života kao i lepota čovekovog tela (koje se može
posedovati, uživati) ne mogu zarobiti u konačnoj formi, tu tek
istinska drama počinje, posle odjavne špice filma sa srećnim krajem.
Radmila Lazić je iz knjige u knjigu detabuisala instituciju braka,
seksualnosti, erotsko, uopšte odnose između polova, a ti odnosi
jesu nešto što se provlači kroz veliki deo moderne poezije, koja
na stara pitanja mora uvek da daje nove odgovore. Usput parodirajući
lokalna književna mnjenja pesnikinja je konotirala i osnovnu kontradikciju
autora između želje da dovede instituciju u pitanje i želje da
postane njen član. Pesnici moraju da se prilagode stanju Satane,
kako bi rekao Harold Blum, jer Satana je čista ili apsolutna svest
o sebi koja zna svoju dubokounutarnju vezu s mrakom.
Pesnički svet Radmile Lazić jeste svet do čijih granica spisateljice
dolaze, ali koju retko prelaze, granica koja razdvaja one koji
prihvataju “polni diskurs”, od onih koji ga ne prihvataju, smatrajući
da on zadire u sferu ličnog, tajno-privatnog. Međutim, ono s čime
se moderni pesnik, na kraju krajeva suočava jeste granica sopstvene
privatnosti, privatnosti koja u fikcionalnom svetu postaje poezija.
Književnost i opstaje zato što živi od privatnosti – beskrajnog
rezervoara fikcije. U dobroj poeziji danas se podrazumeva implicitno
ili eksplicitno prisustvo privatnosti, ako ni zbog čega drugog
onda svakako zbog uverljivosti književnog teksta koja se danas
iz nepoznatih razloga gubi i nestaje. Moderan pesnik mora da nas
uveri da pored stihova postoji i nekakav život, mikroživot svakodnevnog
kao horizont na čemu sve nastaje, pa i poezija. Ali u čitavoj
srpskoj posleratnoj kulturi, pa i u književnosti postoji snažan
otpor prema privatnosti, verovatno kao znak, sindrom razlike između
normativnog i životnog koja je u sistemu vladavine ideja nad stvarima
trebalo da ostane skrivena. Privatnost je razlika, a opet pretpostavljena
identičnost. Postoje razni vidovi privatnosti. Radmila Lazić smešta
svoje pismo na granici privatnog kao društveno pretpostavljenog
(mesto manipulacije i dominacije u javnoj sferi) i privatnog,
autentičnog i individualnog. Na kraju šta je to što se označava
kao ’’privatizam’’, kako se on može razlikovati od fikcije, i
gde se nalazi granica između ova dva sveta u književnom tekstu.
Poezija, odnosno pesma uvek je mogućnost: ovako bi moglo da bude,
ovo bi mogao da bude nečiji život, pesnika, čitaoca, junaka, svih
nas koji volimo poeziju ili dotičnog pesnika, poeziju Radmile
Lazić.
Dve poslednje objavljene knjige Radmile Lazić “Priče i druge pesme”
i “Iz anamneze”, kao i bluz pesme koje se do sada nisu pojavile
u koricama knjige, sublimiraju u sebi i lirsko iskustvo i sada
već klasično “žensko pismo”. To kao da je pesnikinji stvorilo
dodatni prostor za pevanje sa povećanim osećajem za imenovanje
sveta. U tim pesmama nastalim tokom devedesetih godina (mada njih
nekoliko i ranije, u osamdesetim) pojavile su se nove pesničke
činjenice u kojima nestaje klasično ili neoklasično lirsko, ali
i naglašavanje društvene situiranosti subjekta prisutno u ranijim
knjigama. Stvaranje nove paradigme uvek podrazumeva nestanak starih
suprotnosti.
Ono što pesnici govore drugi prećutkuju.I sebi i drugima. To potisnuto
probija s vremena na vreme koru jezika i smisla društvenog života
pojedinca. Strah da su naše misli grešne a osećanja devijantna
mera su našeg odricanja od individualnosti, od slobode samoeksponiranja.
Za citiranog Harolda Bluma pesnički prekršaj ili “clinamen” sastoji
se u odustajanju (zastranjivanju) od svog prethodnika. Pesme Radmile
Lazić jesu lanac prekršaja, prelaska granice oko koje je postojao
dogovor da se ne prelazi. Sa te granice čuje se glas same pesnikinje.
Ne one koja osmatra šta se oko nje događa, i koja to, smatrajući
vrednim saopštava, već one koja je na neizvesnom i pokretnom mestu,
čas unutra, na bezbednom, gde su jezik, tradicija i kultura, gde
u stvari više ne pripada, a čas na tuđoj i nepoznatoj teritoriji,
gde se iznova postavljaju pitanja i poeziji i životu. Stara domovina
više joj ne garantuje sigurnost, a nova, sumnjičava još uvek je
ne prihvata.
Pisati u kulturi koja je takve prećutkivala, odvraćala, odlagala
za kasnije. Saopštavati ne priče i prizore kakve znamo o ženi,
već nove-stare priče i slike koje govore i prikazuju njenu pravdu,
njenu “ljubavnu korektnost”, njene rangove dobitaka i gubitaka,
njen saldo na ovom svetu (bluz pesme, koje su se smatrale narodnim
pesmama iako im se znao autor, govore o nemogućnosti iskupljenja
na oba sveta). Pesnička sublimacija je askesis, način očišćenja
koji kao neposredan cilj ima stanje usamljenosti. To su pesme
u kojima “on” nije tu, čak i kad joj diše u kosu, ili joj hrče
za vratom. I to je presudno, što “on” nije tu čak i kad je prisutan.
To se u ovim pesmama obelodanilo, a malo je trebalo da se i ranije
obelodani, u “tradiciji”. Pisanje pesama jeste ponavljanje tradicije
u sebi.
Dok čitamo pesme Radmile Lazić napisane u neoklasičnom stilu,
ispresecanom komentarima o jeziku i pesništvu, lirski subjekt
nam se toliko približi da mu ponekad osetimo i dah, što i jeste
ono najuzbudljivije u poeziji. U takvim trenucima, čak i kada
ne delimo iste stavove o životu sa pesnikinjom, jer čitalac se
ne mora slagati sa verovanjima izraženim u njoj da bi u pesmi
uživao, osećamo i vidimo stvarni svet koji nam se, iako svakodnevno
pored nas, u ovim pesmama iznenadno otvara. Paradoksalno, iako
bismo na pitanje da li smo melanholični, odgovorili odrečno, posle
čitanja ovih pesama, mogli bismo da potvrdimo da je naše najpretežnije
osećanje zapravo melanholija. Naravno to sve važi samo za one
koji mogu da se prepuste poeziji.
Čitanje poezije Radmile Lazić nas ponekad ozaruje, potvrđuje ili
razotkriva snagu principa koji nesvesno deluju u nama, koji struktuiraju
ali i ograničavaju naše osećanja sveta. Istovremeno saznanje konačnosti
(tragika) i zadovoljstva prepoznatim i potvrđenim sadržajem sopstvenog
i slutnjom i vizijom jednog drugog života u pesmi, pruža osećanje
prisustva u svetu, onako kako bismo želeli da je stalno.
Deintimizacija koju moderna poezija postiže, pretvarajući naša,
nedovoljno čvrsta uverenja u doxu, može da odvrati čitaoca od
poezije, ali takođe ona može da nam ukaže na našu neistraženu
privatnost, zemlju u kojoj uvek možemo dobiti azil. Plašimo se
haosa, plašimo se da ne ostanemo bez mnjenja, strahujemo da neće
ništa preostati posle takvih otkrića, da se kaže, da se opeva.
Ali savladavajući strah, sluteći dobitak, mi čitaoci nastavljamo
dalje, drhtavim kažiprstom ispod stihova, sričući za pesnikinjom
kao da se zaklinjemo.
Milošević, predgovor " Najlepše pesme Radmile Lazić", Prosveta, 2003.
Vrh strane
Vasa Pavković
PUT U NIGDE
RADMILA LAZIĆ, PRIČE I DRUGE PESME, KOV, Vršac, 1998.
Ima već nekoliko meseci kako sam dobio najnoviju
pesničku knjigu Radmile Lazić Priče i duge pesme. Pa
i jutros ulovih sebe gde je okrećem među prstima i vrtim i listam,
zaustavljam se na skoro svakoj pesmi, neke čitam od početak do
kraja, a drugima tražim stihove koje najviše volim ili pamtim
iz vremena kad sam ih čitao po periodici.
Kada čovek ima ovakvu knjigu u rukama, on pre
nego što je počeo da piše zna da standardni kritičarski aparat
neće biti dovoljan i da će njegova eventualna upotreba samo udaljiti
krhko tkivo poezije od (jezika) čitaoca kojem bi želeo po svaku
cenu da saopšti: ovo je knjiga koju moraš pročitati. Pa stoga
okleva, kao ja, evo već nekoliko meseci, i ovoga jutra ponovo.
Ovakvih pesničkih knjiga, naime, ni u srpskoj poeziji, koja je
još uvek živa i srazmerno vitalna, nema mnogo . U najboljim godinama
pojave se tri ili četiri.
Radmila Lazić, čiji je lirski glas iz knjige
u knjigu uočljiv, objavljuje pesme tek onda kada zaista ima šta
da kaže. Za nju poezija nije roba koju će svake sezone liferovati
na tržište, nadajući se da će i pre rasprodaje nešto da ode đuture
ili na malo. Ja ne znam i ne mogu da tvrdim da Radmila Lazić povlači
znak jednakosti između života i poezije, ali mi se čini da je
ona najbolje u njoj pohranjena u stihovima - da ovi iskreni, povremeno
dirljivi (u najboljem smislu reči, jer poezije ima pravo i na
to) stihovi emaniraju suštinu njenog postojanja i razumevanja
(života i pesništva).
Naime od pojave Istorije melanholije prohujalo je pola
decenije, a ja pamtim mnoge odlične pesme. Knjiga Priče i
druge pesme još je uspelija.
Dakle, mogu da vam očekivanim i standardnim kritičkim
jezikom saopštim kako je reč o pesništvu egzistencije, o pesmama,
najčešće dugim, pisanim u slobodnom stihu, o pesništvu u kome
se često glas lirskog subjekta može smatrati glasom same pesnikinje.
I mogu dodati da Radmila poznaje moderno pesništvo a lirsku reč
oslanja prevashodno, na iskustva iz angloameričke poezije (otuda
pozivanja na Gvendolin Bruks, V.K. Vilijamsa, Karvera...). Te
još reći da pesnikinja vrlo uspešno koristi slike iz prirode i
iz intimnog okoliša kamernih prostora, da ume nenametljivo da
se posluži parafrazom ili aluzijom na stihove iz naše i inostrane
lirike. Zna da bude stišana i pribrana i ume da zagrmi, zna da
bude nežna i angažovana, jarosna i pomirena sa sudbinom. Sve su
to generalni formalni i emotivni okviri ove knjige atipičnog naslova,
koji je još jedan dragulj u KOV-ovoj kruni na lepom spisku Patru
Krdua. Kao što bi u generalnu oznaku knjige spadala i činjenica
da je ova pesnička zbirka brižno organizovana, da u njoj nema
loših pesama i da su prosečni stihovi vrlo vrlo retki.
No mislim – nedovoljno je sve to da izrazim mudrost
ovog rukopisa i zrelost pesnikinjine vizije:olovni teret prolaznosti,
radovanje zbog nestajanja, nespokoj zbg mrtvih ljubavi i smrti
dragih bića, šar bleska u sećanju, kroz usamljeničko magnovenje...
Pa , trudeći se da se približim suštini ove lirike,
tvrdim da već prvi stihovi pesme „Tautologija“ koja je svoje ime
pozajmila uvodnom ciklusu, utvrđuju emotivni i egzistencijalni
ton knjige.
U tom opustelom, očajnom svetu pozicija pesnika
je možda jedino prirodna a lirika (pesma kao pojedinačan čin kreacije)
možda jedini adekvatni ljudski prostor. U otkriću takvog saznajnog
paradoksa njeno je jezgro:
„Nerazumno je bilo šta da učinim,
A nerazmno je jedino moguće.“
Shvatam taj uvod kao najintimniji ulog, ali Radmila
Lazić u sledećem ciklusu menja perspektivu govorenja, mada ne
i onespokojavajući iskustvni horizont, služeći se muškim glasom.
Iz pozicije muškaraca i njegovih nedoumica odnosno pogrešnih koraka,
sagledava se isti prostor i vreme, krize i dileme – što će kod
pažljivog čitaoca ojačati smisao trećeg ciklusa s naslovom „Žensko
pismo“.
Već od prvih stihova prve, odlične pesme suošićemo
se sa ženskim oštrim stavom:
Neću da budem poslušna i krotka.
Mazna kao mačka, privržena kao pseto.
Sa stomakom do zuba, sa rukama u testu...“
Iz tog stava proizilazi i apoteoza usamljeničke
starosti i malenog žara uspomene na osmeh onog mladića. Pa kada
u „Psalmu“ pročitamo:
Blagoslovena mašina za pranje veša, posuđa...
I ostali kućni aparati u ispravnom stanju...“
Može se učiniti da imamo posla sa tipičnom feminističkom
lirikom. To se naravno, ne može savim potisnuti u stranu, ali
će Radmila Lazić sama izvršiti ironijsku relativizaciju već narednim
stihom:
„Vodovod i kanalizacija.
Uredna stolica...“
Meni se vrhunskim momentom ciklusa čine pesma
„Majka“ u kojoj se rekapitulira vlastiti odnos prema rađanju i
deci i „Preljubnička balada“ u kojoj Radmila Lazić pesnički analizira
muško-ženske intimne veze. Spoj cinizma, gorčine i ljibavne „retorike“
realizuje iznenađujući oslobađajući efekat.
Život je prošao, kao da nam kaže pesnikinja.
Ili bar onaj deo života vredan pune pažnje. U zaključnom ciklusu
sve je u znaku smrti, razmišlja o njoj, njenom prisustvu i utehi.
To, rekao bih, govori o našem danšnjem svetu koliko i o mentalitetu,
govori da je semantički naizgled neprecizna rečenica :“Nigde sam
krenula“ iz pesme „Da pevam o tome“ suštinski nedvosmislena.
Kao i sve ozbiljne pesničke knjige, nastale jer
su morale da budu napisane, Priče i druge pesme Radmile
Lazić je knjiga bez pesničkih i smisaonih kompromisa. Tamna i
teška ona se upisuje u svest čitaoca kao deo njegovog neutešnog iskustva.
Demokratija, 12. 9.1998.
Vrh strane
Ђорђе Деспић
Поетска врућица
Песништво Радмиле Лазић (1949) доследно, готово програмски, у
српску поезију уноси препознатљиви поетички рукопис женског
писма, односно профил оног песничког поступка који рачуна
на преиспитујуће сагледавање међуполних односа, на наглашавање
емотивних и еротских импликација женског поимања тих односа, тежећи
да кроз јетки и бритки песнички израз деструише усвојене конвенционалне
моделе међуполних релација. У том смислу, у књизи изабраних песама
Пољуби ил уби ауторка се определила за такав избор своје
поезије чији ће принцип кохеренције бити одређен женским
идеолошким гласом, односно тенденцијом песничког субјекта ка доминирајућој
позицији у контексту преиспитивања женско-мушких односа и процесу
културолошког самоосвешћења.
Релативизујући и потирући усвојене «обичаје» живота у контексту
женско-мушких односа, поезија Радмиле Лазић није ни лагодна, ни
уљуљкујућа, нити пак циља да се допадне, већ је оштра, корективна,
ангажована, узнемирујућа, провокативна, и на језичко-изражајном
и на стилском, и на проблемско-културолошком нивоу, и тежи да
у постојећим оквирима успостави систем изокренутог бинарног опонирања.
Отуда онај саркастични песнички израз који подрива универзализујућу
структуру мушко-женских односа и тотализујућу доминацију мушког
пола. У својим песмама Лазићка пермутује ову конвенционалну структуру,
негирајући важеће конвенције, али и преузимајући поларизујућу
улогу доминантне стране. Ова поетска линија искључивања
наслућујуће произилази из горчине искуствено доживљене «постварености»
женског песничког субјекта, при чему се посредством деконструкцијског
песничког дискурса збива културолошки обрт, претварајући маргину
у центар наместо истицања плуралности и депривилегујућих разлика.
Као што постмодерна теорија наглашава ту врсту парадоксалне међуповезаности,
ексцентрично је обавезно поистовећено са центром према
којем успоставља како релацију жудње, тако и порицања. Управо
у тој противуречности «ухваћен» је и песнички субјект Радмиле
Лазић. Тиме женско писмо запада у парадокс означавања будући да
се разоткрива у својој основи као резултат утицаја мушког модела
мишљења. Лазићка ствара «нападачки језички гард» који жуди за
променом у контексту «љубавног лова», у контексту женско-мушких
односа, присвајајући ласцивним и интенционално грубим песничким
изразом привид/моћ доминације. Женско писмо тако остаје дубоко
у границама постмодерне противуречности јер својом оштрином са
позиције феминистичке освешћености прелази у мушки, «мускуларни»
изражајно-семантички дискурс.
Но, из овог облика «декларативно-агресивног» песничког израза,
нарочито присутног у другом делу књиге Пољуби ил уби,
проговориће нежни сензибилитет и чежњиво сећање на неузвраћену
љубав («Женско писмо»). Горчина која извире заправо је модификован
говор губитка и бола, говор који потискује сећање на негдашњу
идеализовану љубав: »Нећу да будем послушна и кротка,/ Мазна као
мачка, привржена као псето;/ Са стомаком до зуба,/ Са рукама у
тесту,/ Са лицем од брашна,/ Са срцем-угљеном,/ И његовом руком
на мојој задњици.// ... Хоћу седу косу,/ ... Да је већ све за
мном,/ И осмех оног младића/ Тада тако драг/ И ничим заменљив.».
Стихови се тако представљају као последица деградираног љубавног
искуства, тако чежњиво дозваног на крају песме. И ту је парадоке
лирског субјекта који се налази у раскораку између негације и
афирмације, при чему се иза оштрине и агресивности израза наслућује,
заправо, простор лирских и осећајних дубина. Тиме се ова поезија
приказује као поезија трајне амбиваленције која је разапета између
нуђења и одбијања, прихватања и одрицања, вечног трајања и моменталног
свршетка, клетве и апотеозе, ероса и танатоса... Ако бисмо поезију
Радмиле Лазић означили поезијом женског бунта, онда је
она добрим делом условљена том амбивалентном структуром песничког
субјекта који тежи да деструише конвенционални статус жене, парадоксално
разоткривајући притом да тај страствени идеолошко-културолошки
бунт истовремено извире и из отпора мушком пољу моћи, али и из
непорекнуте жудње према мушкарцу.
Пример ове амбивалентне условљености песничког субјекта Радмиле
Лазић јасно је видљива у структури песме «Evergreen», на пример.
У њој се певање развија као негација конвенционално схваћеног
статуса жене у друштву и њеног односа према мушком полу, да би
се завршило стиховима који уводећи самоиронију откривају жељу
за заменом страна на нивоу љубавно-културолошке моћи: »Све бих
исто, а све другачије./ И његову би љубљену главу/ На мом трбуху
– Саломином пладњу». У «Прељубничкој балади», пак, песнички субјект
ће кроз дискурзивну симболику нуђења, кроз симболику
ероса, изражавати жудњу за новим и измењеним прапостанком,
жудњу за променом «исконски» задобијеног статуса, за културолошко-цивилизацијском
тачком преврата: «Родићу се измова. Ружичаста. И бесмртна./
Ја бићу прворођена. Ти од мога ребра», али и присвајајући за себе
митско-поетску моћ магијских консеквенци поезије: «Моја је орфејска
лира. Опеваћу што хоћу/ И звук својих потпетица у одласку/ Из
твога живота».
Кроз нијансиране форме песничког израза, од тона јетког сарказма
до гласа који открива унутарњу трагику женског субјекта у савременом
цивилизацијском и културолошком контексту, питање женскости
код Радмиле Лазић доживеће различите облике проблематизовања.
У том смислу, поред потресне песме «Мајка», испеване на културолошко-феминистичкој
основи, потресне јер амбивалентно проблематизује трауматичну,
али и трагичну ситуацију жене, и у песми «Мали комад на Вилијамсову
тему» структура песничког говора твориће како једну врсту парадокса,
тако и оцртавати субјекатски профил трагичне предодређености.
Док је с једне стране присутан егоизам који нема изворну подршку
емотивног бића: «Све је користила да остане сама,/ Користила је
сва умећа,/ При том је увек патила/ Као да је остављена// Па шта
би сад хтела?», дотле је с друге стране лирски субјект мазохистички
спреман на цикличност сопствене судбине у којој ерос унапред добија
одређеност морбидне, суицидне карикатуре: «А у наручје неког другог
драгог,/ Као у плински штедњак,/ Спустиће главу». Тако се магнетизам
љубави према мушкарцу која предодређено изневерава и рањава код
Р. Лазић често наслућује као исходиште песничког гласа и поставља
као модел женског усуда. Ова врста условљености није толико културолошка,
већ већ је пре родне природе и функционише као облик
телесне тужбалице. Јер, однос према мушкарцу одвија се
према «правилном» аутоматизму: «Више нема изненађења./ Живимо
од виђених слика,/ Од наталоженог сећања,/ Од бивше присности»
(«Коначне слике»), и управо ова свест о егзистенцијално-емотивној
инерцији и симулакруму љубави суштински изграђује однос према
мушкарцу тако иронично-саркастичним. Но, завршни ће стихови превазићи
принцип телесних релација, уграђујући у песму елементе трансцендентних
пројекција и немира бића: «Преслишаваћу се ко сам://Да ли она
која лежи овде/ Далека попут пучине,/ Или она која пољем лута/
Са нарамком цвећа у наручју,/ Или она која теби/ Трчи у сусрет
све брже и брже - // Да знам ујутру која од нас недостаје».
Остварене кроз дискурзивни песнички израз, песме Радмиле Лазић
најчешће обликују уједначену структуру наративно-фрагментарног
типа која поступно али и полисемички развија почетни став, мотив
или расположење. Отуда се за њене песме не може рећи да су лирски
флуидне, већ су стихови међусобно повезани одређеном исповедно-наративном
поетском линијом, остављајући за сам крај песме ефект поентирања.
Лазићка ће у таквом структуралном оквиру често посегнути за песничким
поступком фингирања, било доживљаја, било стања или расположења
лирског субјекта. Тако ће у песми «Неко је овде био», на пример,
песнички субјект свој однос према мушкарцу представити као упознавање
са његовим унутарњим, душевним простором, датим у облику вредносног
негативитета и јези готске атмосфере, сликајући га притом као
ризично, претеће тло: «Неко је овде био./ Попут пламена сажео
све./ Црне се прозори без стакала,/ Нагореле завесе тужно вијоре».
Пример за поступак фингирања налазимо и у песми «Антропоморфни
ормар», и то у функцији тематизације душевног, емотивног, језичког
и временски слојевитог профила песничког субјекта. Стихови представљају
фрагментарно оживљавање доживљене прошлости и модел је фигуративног
поигравања са остацима наталожене приватне историје. Песма је,
тако, структурално расуто, полисемичко оваплоћење меморијског
складиштења дато кроз фрагментарне остатке временског сентимента.
Но, «Антропоморфни ормар» не поседује само емпиријско искуство
лирског субјекта, већ је оно и искуство и памћење језика: «Придевске
чипкице. Аористи./ Реченице-рестлови. Крљушти речи./ Из фиока
вире, висе. Обамрли. Вечни./ Цуре. Капљу. Лију сузе. Лију сласти/
Слине сати. Живот изношени», које подједнако доприноси меланхолији
сећања али и (само)ироничном пребирања по «животу изношеном».
Први део Лазићкине књиге сасвим слободно би се могао означити
поезијом лирског парадокса, у којој песникиња тематизује трансцендентну
телесност, представљајући жеђ за превазилажењем граница тела као
врхунац чулних жеља («Дирни ме», «Ma sñur»). Чулна љубав се не
показује као довољна, те се јавља жудња за њеним превазилажењем,
за доживљајем и спознајом апсолутног осећања љубави која је тешко
досегљива, што и узрокује чежњив тон песничког говора. И та чежња
за изливањем тела ван његових граница, «у друго тело или време»
(«Дирни ме»), призива и прижељкује спокој у перспективи метафизичког
бивствовања телесног/бића. Овом поетском линијом Радмила Лазић
се приближава нашем традиционалном корпусу лирске поезије, односно
кругу трансцендентне песничке свести једног Дучића или Црњанског,
на пример, отискијући свој поетски нерв у духу постмодерног песничког
израза и сензибилитета, и кроз поетику женског писма.
Једна од песама коју у том контексту свакако треба издвојити јесте
песма «Largo», сва утишана, готово романтичарски елегична и тако
некарактеристична песма за Радмилу Лазић. Пуни метафоричне ауторефлексије,
њени су стихови говор лирског субјекта који медитативно-меланхолично
осећа смирај властитог бића, «острвски» доживљавајући емотивну
усамљеност: «Дозлабога сам тужна./ Усамљена као острво/ Кога мимоилазе
жуђени чамци./ Моје срце не допире ни до чијег./ Нико не шири
према мени руке,/ Осим ветар». Песма је на путу повратка чистом
лиризму, или је правилније рећи да је она овде ослобођена оних
изразитих слојева идеолошке и културолошке условљености певања,
те постаје аутентично лирско промишљање и наслућивање сопствене
смрти, у духу Бранковог «Кад млидијах умрети»: «Олистала, више
не листам./Ћутим себе сада». Присутна елегичност не јавља се толико
као резултат биолошког смираја, већ пре као последица
емотивног одумирања, као изневеравање интерактивног виталистичког
принципа које живот подразумева и нуди појединцу. Отуда у књизи
и веома често присуство метафоре «острва», која амбивалентно функционише
као фигура не само за љубавну и емотивну, већ и за егзистенцијалну
измештеност, час као поларизовану родну предодређеност
: «Два смо острва у истом архипелагу,/ На једном је умор жеге,/
На другом кости се леде, ma sñur» («Ma sñur»), час као свесну
опредељеност песничког субјекта: «Моје посед више није пространо
копно,/ Већ острво, без зависти и поруге тло,/ Где стајем на обе
ноге» («Одричем се»).
Док се у првом делу књиге налазе углавном песме у којима песнички
субјект негује љубавну чежњу, при чему је повремено и даље жив
процес идеализације, дотле други део готово у потпуности потире
постојање било каквог идеала љубави. Љубав чак бива сувишна у
односу према мушкарцу, успостављајући тиме цинично-пословични
емоционални кодекс песничког субјекта: «Секс неупрљан љубављу,/
Моја је девиза» («Sorry, Господе»). Стихови ове песме пародирају,
у ствари, љубав као идеализован феномен, обрћући наопако одређене
уврежене идеолошке концепте платонских и апстрактних облика љубави.
Отуда и стихови дати у облику пародичне апострофе богу наглашавају
вредносни преврат кроз укидање љубави као идеолошко-хуманистичког
«достигнућа», као заблуде спознате кроз конкретну патњу
и искуство губитка. У ток контексту треба и схватати стихове који
у себи носе отисак искрености, отворености типа «препоручујем
се», једно исповедно и шокантно, али и амбивалентно емоционално,
психолошко и културолошко огољавање песничког субјекта.
Други део књиге не поседује ону врсту сублимације љубави присутну
у првом делу књиге, већ је њено развијање телесно, чулно, ласцивно.
Као да је са животним искуством песничког субјекта изгубљена вера
у метафизичке могућности љубав, па сада доживљај љубави добија
императив чулног презента: «Дванаести је час, хвата ме
фрка./ Брзим стигле године/... Оно што хоћу то је добра шева,/
Мрак или светло, свеједно./ Живот исписујем сат по сат»
(«Дороти Паркер блуз»). Љубав прераста у жудњу за њеним телесним,
чулним оваплоћењем које поприма функцију успоравања тока времена,
дајући субјекту илузију трајања и бега од смрти: «Дај, дођи и
лези поред мене,/ Прибиј се уз моје срце./ Напољу као месо од
костију опада лишће» («Дођи и лези поред мене»).
Иако изнутра противуречна у семантичко-културолошком обрту
песничког израза, изабрана поезија Радмиле Лазић Пољуби ил
уби објављује се као конзистентна и доследна, али и у доброј
мери пријемчива за изнијансирано сензибилно уписивање идеолошко-културолошког
поетичког опредељења. И чини се да је управо у тој остварености
различите тоналности песничког сензибилитета и садржана вредност
и заводљивост ове поезије. Изразити кроз различите нивое осећајности
неке од основних поетичких утемељености песничког бића, а да се,
с друге стране, избегне монотонија њиховог исписивања у једном
изражајном кључу, дискурзивном рецимо. Иако донекле пригушен песничком
дискурзивношћу управо Лазићкин несумњиви лирски нерв
доприноси не само равнотежи њеног песничког израза, већ му на
први поглед готово парадоксално и дарује ону поетску особеност
која песништво Радмиле Лазић чини аутентичним делом савремене српске поезије.
Ђорђе Деспић, Поетска врућица, Спирални трагови, Повеља, 2005.
Vrh strane
Čarls Simić
Prevodeći Radmilu Lazić
Uz nekoliko izuzetaka, oduvek sam prevodio samo pesnike kojima
se duboko divim. Štaviše, bili su to pesnici koji su mogli da
učine ono što ja nisam bio u stanju da uradim kao pesnik. Gotovo
da sam im zavideo dok sam ih prevodio. Zamišljao sam kako ja pišem
tu pesmu koju upravo prevodim. Pesnici su sebe oduvek videli kao
medijume, glasnike Muza, pa zašto to ne bi važilo i za prevodioce?
I tako dolazim do Radmile Lazić na čijim sam
pesmama nedavno radio. Ono što me je tako snažno pokrenulo istoga
časa kada sam počeo da je čitam, što me je navelo da smesta počnem
da je prevodim, jeste njena neobična rečitost. Ovaj kvalitet retko
nalazimo u poeziji i jednako teško u životu. Mislim na nekoga
ko nalazi primerene reči, reči koje direktno pogađaju, bilo da
se odnose na nešto tragično ili trenutak sreće. Svi znamo da živimo
u jednom posebnom, istorijskom trenutku koji se nikada ne može
ponoviti, ali kako naći reči koje tačno izražavaju ono što zapravo
osećamo a ne prepoznajemo dok to neko drugi ne izgovori? Na primeru
poezije Radmile Lazić vidimo da je to jedna od najuzvišenijih uloga pesnika.
Rečitost je, naravno, jedan čin uveravanja. Kao
umetnost, ona svoju domišljatost crpi iz poezije prethodnih vremena.
Kada Lazićeva izražava svoju rečitost, ona to čini zato što čuje
autentični govor poezije. Drugim rečima, njoj je sasvim jasna
razlika između prazne retorike i onih reči usled kojih jedno srce
postaje bliže drugom. Može li lirska pesma da kaže istinu? Može
li napev? Naravno da može.
Ono što je takođe vredno primetiti u vezi sa
poezijom Lazićeve jeste bogatstvo detalja. Kako je samo upečatljiva
njena imaginacija i stilske figure koje koristi! Gotovo da je
svaki njen stihova iznenađenje, jedan neočekivani obrt mašte.
To je zbog toga što ona istovremeno ruši tabue i čuva tradiciju
ženske lirske poezije, i to na način kako se o poeziji izrazila
naša velika pesnikinja, Merien Mur: "Pa ni ja to ne volim".
Svakoj instituciji i svakoj umetnosti neophodno je s vremena na
vreme iskazati malo nepoštovanja kako bismo ih sašuvali u životu.
Uveren sam da nekoliko pesama Radmile Lazić spadaju
u sam vrh srpske poezije. Prevodeći je, sve vreme sam imao na
umu koliko pesnik zapravo mora biti inteligentan. Uprkos uvreženom
mišljenju, lirska poezija zahteva izuzetnu inteligenciju, zato
što pesnik - ili tačnije svaka pesma - mora da izgradi sopstvenu
metafiziku, taj sveobuhvatni osećaj raja i pakla koji će pratiti
sve drugo što se u pesmi zbiva. Ono što mi se posebno sviđa u
Radmilinim pesmama jeste činjenica da ona ništa i nikoga ne zaboravlja,
uključujući i nas, čitaoce. Uopšte me ne iznenađuje što se njena
poezija itekako da prevesti i što tako sjajno zvuči na engleskom jeziku.
Vrh strane
